Koliko Srbija daje, traži i dobija od nauke?

Sredinom avgusta akademska zajednica u Srbiji neprijatno je iznenađena objavljenim rezultatima rangiranja na Šangajskoj listi univerziteta u 2021. godini. Univerzitet u Beogradu, najveći i najstariji univerzitet u Srbiji, više se ne nalazi među 500 najboljih univerziteta, prema ovoj neformalnoj, ali najprestižnijoj listi svetskih univerziteta. U poređenju sa prošlom godinom, pad iznosi 100. mesta, dok je u odnosu na najbolju poziciju iz 2017. godine Univerzitet u Beogradu gotovo dva puta lošije rangiran. Situacija nije mnogo bolja u slučaju Univerziteta u Novom Sadu. U 2020. godini, Univerzitet u Novom Sadu, drugi najveći univerzitet u Srbiji, ispao je sa liste. Ove godine Univerzitet u Novom Sadu ponovo je rangiran na listi, ali uočljivo na poslednjoj poziciji, između 901. i 1000. mesta.

U objašnjenju zbog čega univerziteti iz Srbije stagniraju u međunarodnim okvirima, preovlađuje stanovište o skromnim izdvajanjima za nauku. Slično kao i kod drugih javnih politika, nije realno očekivati vrhunske rezultate bez značajnijih investicija. Štaviše, deo akademske zajednice, poput rektorke Univerziteta u Beogradu, Ivanke Popović, ističe da su rezultati dobri uzimajući u obzir koliko Srbija ulaže u nauku. Zbog svoje nepobitne važnosti za temu, veličinom ulaganja pozabavićemo se u kasnijim delovima teksta, ali za početak krenimo od jedne manje razmatrane, a možda i podjednako štetne pojave – sistemskog snižavanja kriterijuma za vrednovanje naučnog rada.

Univerziteti u Srbiji nisu i verovatno neće u dogledno vreme biti mesta iz kojih dolaze i u kojima rade dobitnici Nobelovih nagrada. Međutim, drugi kriterijumi za svrstavanje univerziteta na Šangajsku listu, poput broja visoko citiranih naučnika, i posebno broj radova publikovanih u časopisima indeksiranim na Science Citation Index (SCI) i Social Science Citation Index (SSCI) nisu nedostižni. Naprotiv, u 2011. godini, Srbija je prema poslednja dva kriterijuma bila proglašena od strane ScienceWatch, sajta specijalizovanog za naučnu metriku i analize, za zvezdu u usponu.

Objavljivanje radova u časopisima na SCI i SSCI listi nisu samo kriterijumi na osnovu kojih se univerziteti rangiraju na Šangajskoj listi, već su istovremeno i uslovi koje moraju da zadovolje istraživači i nastavnici u akademiji kako bi bili promovisani u viša naučna zvanja. Otuda, napredovanje na Šangajskoj listi ne bi trebalo posmatrati samo kao rezultat poriva naučnika za istraživanjem, već istovremeno, ako ne i preovlađujuće, pravila za unapređenje koja država propisuje u sferi viskog obrazovanja i nauke.

SCI i SSCI publikacije kao uslov za napredovanje u akademiji široko su prihvaćeni u gotovo svim razvijenim zemljama. Srbija po tom pitanju nije izuzetak, ali je, kao i na mnogim drugim područjima, prisutan visok stepen diskrecije i široko tumačenja kreatora javnih politika kako se mogu ispuniti traženi uslovi. Polazna osnova za vrednovanje naučnih rezultata u Republici Srbiji su dva pravilnika koje donosi Ministarstvo nauke: (1) Pravilnik o sticanju i vrednovanju istraživačkih i naučnih zvanja i (2) Pravilnik o kategorizaciji i rangiranju naučnih časopisa. Na osnovu ovih pravilnika Univerziteti donose sopstvene pravilnike o bližim minimalnim uslovima za izbor u zvanja nastavnika.

U decembru 2020. godine, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije usvojilo je nove pravilnike. Ne dovodeći u pitanje potrebu da pravilnici odražavaju specifičnosti nauke u Srbiji, i da kao takvi trebaju da budu predmet korekcije i unapređenja, uočljiv je trend da država izrazito snižava kriterijume – pa se u krajnjoj instanci relativiziraju naučni rad kroz izuzetke i zamenske liste. To je posebno vidljivo u oblasti društvenih i humanističkih nauka, kojima je u novom pravilniku o kategorizaciji i rangiranju naučnih časopisa posvećena posebna pažnja.

Novim pravilnikom predviđena je mogućnost da se kao vrhunski naučni rezultat, u smislu radova sa prethodno pomenute SSCI liste, koristi i European Reference Index for the Humanities Plus (ERIH+) lista. To otvara prostor da se prilikom izbora u najviša naučna znanja objavljeni radovi u časopisima sa ERIH+ liste mogu tretirati kao radovi publikovani u časopisima na SSCI listi. U kojoj meri je u pitanju relaksacija kriterijuma najbolje govore uporedni podaci o broju časopisa iz Srbije koji se nalaze na pomenutim listama. Uslove da budu rangirani na SSCI listi ispunilo je svega 3 časopisa iz oblasti društvenih nauka u Srbiji, dok se na ERIH+ listi nalazi čak 91 časopis iz Srbije, uključujući tu i časopise čiji su izdavači pojedini privatni univerziteti, a koji su poslednjih godina privukli pažnju javnosti u Srbiji i regionu zbog zloupotreba prilikom izdavanja diploma.

Prema novom pravilniku, odluku o tome da li će se časopis na ERIH+ listi tretirati na isti način kao časopis sa SSCI liste donosi matični naučni odbor. Takvim rešenjem, umesto jasne zakonske norme proizašle iz opšteprihvaćenih međunarodnih standarda, šta je vrhunski naučni rezultat zavisi od diskrecione odluke matičnog odbora. Preciznije, od spremnost i mogućnost članova matičnog odbora da se detaljno upoznaju sa kvalitetom brojnih inostranih i domaćih časopisa sa zamenske liste i njihove akademske čestitosti.

Razmotrimo sada i koliko novca Srbija izdvaja za nauku. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2019. godini, budžetska ulaganja u visoko obrazovanje u Republici Srbiji iznosila su oko 143 miliona evra, ili 0,3% bruto domaćeg proizvoda (BDP). Kada sredstva namenjenih visokom obrazovanju u Srbiji uporedimo sa drugim razvijenim zemljama dolazimo do zabrinjavajućih zaključaka. Na osnovu uvida u podatke Eurostata proizlazi da su izdaci za visoko obrazovanje u Srbiji niži od svih zemalja EU posmatrano ne samo u apsolutnim, već i u relativnim iznosima*.

Činjenica da bogatije zemlje apsolutno više investiraju u obrazovanje od manje razvijenih zemalja ne predstavlja iznenađenje. U tom smislu, Srbija se ne razlikuje od ostalih zemalja. Međutim, ono što zabrinjava je malo učešće izdataka za visoko obrazovanje u BDP. Manje razvijene zemlje, koje misle na svoju budućnost, proporcionalno isto, a neretko i više novca iz budžeta, alociraju na visoko obrazovanje u poređenju sa razvijenim zemljama. Na taj način država signalizira da su obrazovanje i nauka prepoznati kao društveni prioriteti, bez obzira na količinu novca namenjenog javnoj potrošnji. Ispravnost takvog pristupa potvrđuju primeri mnogih zemalja koje su zahvaljujući sistemskim investicijama u obrazovanje uspele ne samo da se otrgnu od siromaštva, već i da dostignu životni standard najbogatijih zemalja Zapada.

Kao jedan od najupečatljivijih primera kako investicije u humani kapital doprinose ekonomskom blagostanju i omogućuju da se prevaziđu razvojna ograničenja možemo navesti poređenje između resursima siromašne Južne Koreje i resursima prebogatog Brazila. BDP po glavi stanovnika Južne Koreje 60-ih godina XX veka bio je u proseku 1,5 puta manji od brazilskog, 80-ih godina Južna Koreja je dostigla Brazil, da bi 2018. godine BDP po glavi stanovnika u Južnoj Koreji bio 3,5 puta veći nego u Brazilu. Uspeh Južne Koreje da za manje od 50 godina postane jedna od najbogatijih zemalјa sveta vezuje se, pre svega, za investicije u humani kapital.

Vodeći se navedenim i sličnim iskustvima, većina novih zemlje članice EU, iz centralne i istočne Evrope, prepoznala je značaj ulaganja u visoko obrazovanje i nauku. Ilustracije radi, u 2019. godini, od 11 novih zemalja članica samo su tri zemlje imale izdatke za visoko obrazovanje ispod proseka Evropske unije, dve na nivou proseka, a više od polovine od ukupnog broja zemalja iznad proseka Evropske unije. Kao najupečatljiviji primer možemo navesti Poljsku u kojoj su izdaci za visoko obrazovanje 1,5 puta veći od proseka EU. U poređenju sa zemljama izvan EU, poznatim po visokim standardima obrazovanja i nivou humanog kapitala, ulaganja u visoko obrazovanje u Poljskoj su na istom nivou kao u Norveškoj, Švajcarskoj i Islandu. Kada je reč o zemljama iz bivše Jugoslavije, Hrvatska i Slovenija izdvajaju za visko obrazovanje 1% BDP, što je za 1,25 puta više od proseka EU, ili posmatrano po pojedinačnim zemljama, ove dve zemlje proporcionalno više ulažu u visoko obrazovanje nego Italija, Francuska, Nemačka.

Mala ulaganja u nauku i snižavanja kriterijuma za vrednovanje naučnih rezultata, uz postojeće probleme u srpskoj akademiji – od nepotizma do korupcije, destimulišu bavljenje naukom i podstiču migraciju najtalentovanijih naučnika. Promenljiva pozicija sprskih univerziteta na Šangajskoj listi logičan je ishod neprepoznavanja države da se vrhunski rezultati u nauci ne postižu oslanjanjem na unutrašnju potrebu talentovanih naučnika za istraživanjem, već sistemskim investicijama u visoko obrazovanje. Skromna sredstva za nauku i nova pravila vrednovanja naučnih rezultata koja su sve manje selektivna, a sve više populistička i konformistička, ne daju nadu da će se situacija u srpskoj akademiji uskoro promeniti na bolje.

Novica Supić

Redovni profesor
Univerzitet u Novom Sadu
Ekonomski fakultet u Subotici

1 komentara