SR EN

BLOG

Akademski rad: psihološka cena koju plaćamo

Objavljeno: 04. 09. 2017. Autor: Jelena Filipović

U našoj akademskoj javnosti dosta se priča (i priče se ponavljaju) o globalnim aspektima koji pogađaju istraživače iz regiona: plagiranje, odliv mozgova, nepotizam kod napredovanja, korupcija, diskutabilne odredbe u pravilnicima i zakonima, itd. Međutim, retko se bavimo individualnim problemima koji često, mnogo više od navedenih, određuju kvalitet života pojedinačnog istraživača. Neupitna je činjenica da navedene (i mnoge druge) anomalije sistema utiču na subjektivni osećaj svakog istraživača; samo se kod nas, za razliku od drugih zemalja u svetu, retko ko pita koliko i kako.

U poslednjih nekoliko godina, u svakodnevnim razgovorima sa koleginicima i kolegama u raznim zvanjima, mogle su se čuti i žalbe na nesanicu, anksioznost, strahove, itd. Generalno smo uvek zaključivali da je to uobičajeno i da je to nešto na šta se treba navići. Bilo je tu i par primera kada bismo čuli da su neke kolege imale panične napade ili da koleginice pate od depresije – tu se po hodnicima sažaljivo komentarisalo kako: „nisu dovoljno jaki karakteri“ ili da „jednostavno imaju takav tip ličnosti“ (sa ne preterano laskavom konotacijom koja se krila ispod toga). (Ne)tačnost ovakvih hipoteza, proverimo kroz dokaze. 

Studija iz 2015. godine koju je sproveo Univerzitet Berkli pokazuje da 47% doktoranada pati od depresije, sa najvećom stopom u oblastima umetnosti i filozofije (arts and humanities) – čak 64%, koje slede fizika i inženjerstvo – 43-46%, društvene nauke – 34% i poslovne studije – 28%. Dalje, Australijsko istraživanje iz 2003. godine navodi da je stopa mentalnih oboljenja među akademskim osobljem 3 do 4 puta (!!!) veća nego u opštoj populaciji, procenjujući da je procenat akademaca sa mentalnim oboljenjima u Velikoj Britaniji 53%. Zaključak je jasan: nisi sam(a)!

Profesor kliničke psihologije T.L. Brink sa Crafton Hills College smatra da je trećina univerzitetskih profesora na antidepresivima (ili da treba da bude) i to objašnjava činjenicom njihovih ličnosti: „Evo šta je problem, nije toliko stil života taj koji ljude čini depresivnim, već KOGA akademija privlači: introvertne, štrebere i ljude koji su sebe forsirali [ka cilju] jako još od malih nogu.“ Da je psihologija pojedinca bitna pokazuje i tvrdnja da studenti doktorskih studija često pate od „sindroma varalice“ (imposter syndrome). Ovaj sindrom je vrlo izražen među studentima naviklim na ostvarivanje visokih rezultata, a koji su okruženi sličnim, uspešnim, ljudima. Oni često misle da ne zaslužuju da budu u takvom društvu cenjeni i da je samo pitanje momenta kada će se njihova nekompetentnost, tj. „lažni kvalitet“, razotkriti. Ovakvo shvatanje uobičajeno vodi do anksioznosti.

Nisu samo depresija i anskioznost problemi koje doktorandi i univerzitetski nastavnici navode u studijama širom sveta, već su to i: poremećaji ishrane, nesanica, samopovređivanje, osećaj izolovanosti, alkoholizam, zloupotreba lekova, pa sve do samoubistva. Na našim prostorima, očekivano, nema puno istraživanja koja su se bavila ovim značajnim problemima među posmatranom populacijom. Od podataka koji su se pojavljivali u medijima, navodi se da dve trećine srpskih studenata koji se obrate psihologu ili psihijatru ima simptome blage depresije, a gotovo svaki treći među njima je umereno ili teže depresivan. Postdiplomci i fakultetski nastavnici i dalje ostaju neispitani u ovom domenu. 

Ipak, i na našim prostorima, znamo da su isti okidači za mentalne probleme kao i u svetu. Prema svojoj studiji, sprovedenoj među hrvatskim naučnicima, dr. Brajdić-Vuković navodi: „Oni su govorili da strahuju od svoje budućnosti u Hrvatskoj, da je sve postalo jako kompetitivno, ali je specifičnost našeg sustava da je neizvjesno po kojem se kriteriju ljudi izabiru na radna mjesta. Dakle, ti možeš biti izvrstan i jako se truditi, ali to još ne znači ništa. Oni su svjesni da su kod izbora za radna mjesta neke druge stvari u igri i to je prilično depresivno.“ Članak na Gardijanovom blogu, koji se bavio problemima mentalnog zdravlja postdiplomaca i zaposlenih u akademiji, podeljen putem društvenih mreža više stotina hiljada puta, potvrđuje ove navode i na globalnom nivou. 

Nalazi, potkrepljeni studijama sprovedenim na nekoliko desetina hiljada ispitanika u raznim zemljama sveta, ukazuje na razloge zašto se više od polovine pripadnika ove ciljne grupe suočava sa psihološkim poteškoćama: neizvesnost karijere (najčešće, dobijanja i zadržavanja posla), međuljudski konflikti (najčešće sa mentorima), prekomerna radna opterećenost (kad zaposleni moraju da „spavaju na poslu“ da bi sve završili i rade dosta različitih poslova u isto vreme (multi-tasking)), konstantni rast targeta koji se moraju dostići (pritisak na konstantno objavljivanje sve većeg broja radova u sve uticajnijim časopisima – „publish or perish“ i privlačenje finansijskih sredstava), te nemogućnost izgradnje ličnnog života zbog profesionalnog ili balansiranja između njih.

Sumirano, utvrđeni su problemi i njihovi uzroci. I dok se u svetu za date posledice, koje su, priznaćemo, strašne (npr., svaki deseti doktorand razmišlja o samoubistvu, dok su skorašnja samoubistva profesora podstakla značajnu debatu u SAD-u) ili teške (npr., u proseku polovina doktoranada odustane od doktorskih studija tokom njihovog završavanja), traži rešenje, kod nas još uvek izostaje i elementarno razumevanje. Pošto smo dobri u prepisivanju (bar kako stalni slučajevi plagijata sugerišu), evo i predloga rešenja koja bismo mogli prepisati:

-         otvaranje savetovališta pri fakultetima/univerzitetitima

-         kreiranje „prijateljskije“ akademske atmosfere

-         obuka za mentore kako da efektivnije vode proces sa doktorskim kandidatima

-         deljenje sličnih iskustava – grupe za razgovor pojedinaca na istim nivoima karijere ili koji se suočavaju sa istim karijernim problemima (grupna terapija – elektronska i/ili u fizičkom okruženju)

-         promovisanje kulture inkluzivnosti i sankcionisanje postupaka stigmatizovanja ili maltretiranja među kolegama

-         promovisanje zapošljavanja i unapređivanja na bazi kriterijuma performansi i kvaliteta

-         kreiranje efikasne uslužne infrastrukture (administracija i pomoć u logističkim poslovima) 

Nabrojana su rešenja koja se spominju u navedenim studijama, ali njihov spisak se ovde sigurno ne završava. Poruka je da svako može da nađe svoj kreativan način da nekome pomogne. Zbog toga sam i izabrala da, kao urednik AcademLinka, blog započnem ovom temom. Na kraju, svi znamo da su naučnici eksperti za razmišljanja, a često laici za osećanja.

dr Jelena Filipović, urednik AcademLinka i docent na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Dodajte komentar